PRIPOVEDANJE IZ TUDJINE
Milka Kajganić je autentična spisateljica koja pričom kreće jednostavno kao da sedi preko puta sagovornika. Piše slikovito, zanimljivo, piše sa prilično entuzijazma, rečnikom svoga Korduna – u slavu čovekoljublja. Ovo srećemo i u knjigama koje je do sada objavila:
„Čitanka Korduna“ 2009. g.; drugo izdanje 2013. g.;
„Hrabra sanitarka“ 2010. g.;
„Tragovi djetinjstva“ 2013. g.
U knjizi „Otmica djeteta“, autorka nalazi lepote gde god je moguće. Nalazi ih i tamo gde se ne očekuju, tamo gde je rata – lepote medju običnim ljudima i razumevanje medju različitima. To vidimo u priči „Azilant“ i u priči „Kredit“.
I priče i likovi su čitaocu dragi – pa čak i oni „negativni“, jer autorka živi, reklo bi se, u ličnostima o kojima pripoveda. Opisuje mentalitet naroda iz bivše S.F.R. Jugoslavije kroz nacionalnu, versku i socijalnu tematiku, zajedno sa svim manama i vrlinama a sa jasnim porukama koje u sebi nose pouke. To isijava iz svake priče. Pred nama su teme o muško-ženskim odnosima, o porodici, o zanemarivanju dece i porodice, kumstvu, licemerstvu, osveti, grehu, dobroti, ljubavi, mržnji, ali i praštanju. U svakoj priči, u centru zbivanja je običan „mali” čovek i porodica njegova. Stoga je ovo delo tako blisko i „naše”. Stiče se utisak da je autorka, tu pred nama, u jednom dahu „prosula” priče na papir, kao devojka djerdan u krilo svoje. Ti „mali”, obični ljudi iz svakidašnjice, koji nas okružuju, koji su nam na dohvat pogleda a mi možda i ne znamo za njih, vrlo su bitni jer su tu sa nama. I mi smo jedni od njih. Ivo Andrić je rekao: „Svi su mi ljudi i te kako potrebni. Počev od one starice koja me je prihvatila na ruke kad sam došao na svet, pa do onog prolaznika koji će skinuti kapu i poželeti mi večni mir kada me budu nosili na neko groblje”. U pripovedanju Milke Kajganić imamo i situacija koje prerastaju u pravu dramu kao u priči „Grom ubio Maru“ i u priči „Otmica djeteta“. Priča „Otmica djeteta“ čini se najpotresnijom jer je dete u pitanju, a tu je svako ranjiv najviše. No, ipak, autorka ovde na zadivljujući način – instinktom majke i žene, priči daje srećan kraj. Samo, nije moguće uvek tako. Život je nepredvidiv i surov. Često odnosi najmilije. To je opisano u priči „Samoubistvo“ i u priči „Violinist“. Kada se priče iščitaju, ima se utisak da drugačije nije ni moglo ni trebalo biti. Tu je uspeh autorke. Uspeh da ubedi čitaoca i privoli ga da veruje. Mi joj verujemo – tim pre, što kroz pripovedanje vrlo vešto vodi kao kroz život sopstveni. Svaka priča nosi, već izgradjen „pečat“ autorke a to je lak, pristupačan i razumljiv stil, misaonošću potkovan.
No, kako bi drugačije, već sadržajno, onako, krajiški, kako su se na prelima nekada pričale priče i iz života i iz istorije našeg naroda. Milka je tada, kao dete, upijala svaku reč, ne sluteći da će jednoga dana – doduše ne na prelima, već u svojim knjigama i ona pripovedati, a na radost čitalaca.
Priče u ovoj knjizi možemo nazvati “Pripovedanje iz tudjine”, jer autorka je ostala verna vezi tudjina – zavičaj. Tu je njena snaga, uporište i izvor odakle crpi teme koje nam postaju bliske i koje nam znače. Znače, jer su životne, jer su istina. A svoj zavičaj, svoj rodni Kordun nosi sa sobom naša Milka, kao što je Ivan Cankar svoj dom, iako siromaštvom okovan, nosio sa sobom za ceo život.
Ostaje samo da spisateljici Milki Kajganić poželim da knjiga “Otmica djeteta” bude čitaocima još jedna omiljena u nizu, do sledećeg pripovedanja.
Sava Gajić Ivić
Cirih, 08.03.2015. g.