Михајло Орловић
КАДА ЖИВОТ ТРАЖИ СЕБЕ

Милка Кајганић је својој читалачкој публици даровала још једну занимљиву, њежну, саосјећајну и надасве дирљиву књигу прича. Ријеч је о једној литерарно-документарној прози о људским судбинама, путевима, топлини, опстојности, надањима. Из њене књижевне радионице у свијет су до сада отишле књиге: Читанка Кордуна, Храбра санитарка, Трагови дјетињства, Спас од лудила, Казивање ђеда Кордунаша, Олуја у очима несрећника и друге. Подугачак је списак њених дјела у којим је ова ревносна креаторка исказала истинољубивост, осјећај за правду и витешки борбени морал народа краја из којег потичe.
Милка Кајганић је рођена у селу Козарац, недалеко од Вргинмоста, на поносном Кордуну, чија је судбина одувијек била у сагласју имена којег носи – немирна, тешка, неизбјежна… Својим романима и причама Милка Кајганић се потврдила као стваралац чије се име налази на посебном мјесту у српској књижевности, а посебно у оној која се ствара у дијаспори.
У жанровској одредници Глас туђине је збирка кратких новинских прича са литерарном вриједношћу, али кад се књига слегне у јединствену читалачку импресију, све јасније се назиру обриси зачетка „аутобиографије о другим“. Збијајујући густо и све гушће наративну потку Милка исписује драгоцјене странице различитих судбина сатканих од моћних ситница и документарних детаља за памћење. Овом књигом Милка Кајганић је доказала да мајстор кратке форме и да успијева све битно исказати са мало ријечи на ограниченом простору.
У књизи Глас из туђине нашло се двадесетак прича са безброј различитих судбина које спаја једна нит – неизвјесност и жеља за успјехом. Ту су и фотографије неких главних јунака које потврђују аутентичност оног што је испричано у овој књизи. Милка се латила посла описивања животног пута, нада и стријепњи, успјеха и неуспјеха, мука и лијепих тренутака људи који су се запутили у свијет трбухом за крухом само са једном жељом да живе боље и срећније. Управо та њихова жеља је носила и Милку да не посустане док је осмишљавала и исписивала ове приче.
О тим људима постоји увријежено мишљење: отишли су у свијет, зарадили новац, обогатили се, лишили се сталне бриге како преживјети и тако. Какав је био њихов животни пут, шта су преживљавали у туђини, на какве су све препреке наилазили, какве су их невоље пратиле, како су их савладавали… Е, о тим стварима пише Милка у својим причама Глас из туђине. Свака од тих прича је роман за себе. Иако се разликују по садржају оне чине једну цјелину. Наши људи који дођу да живе и раде у Швајцарску, Њемачку или било гдје вани, нису у првих мах свјесни да доживљавају културни шок, већ обично кажу како су дошли из једне топле у хладну земљу. Долазак из земље у којој су људи привржени једни другима, у ону, у којој је много тога у међуљудским односима другачије, представља промјену којој се тешко прилагодити. Породица и пријатељи које су „оставили“ им недостају, поготово када су празници, рођендани или неки други поводи којима би жељели да присуствују али им даљина то онемогућава. Мало тугују и наставе даље. Сви чланови породице морају на свом подручју да се боре: дјеца у школи и ваншколским дружењима, родитељи на послу. Имала је све то Милка на уму када је започела писање ове књиге. „Биће то необична монографија коју ће радо читати и прелиставати потомци кад постану људи.“

ГЛАС КОЈИ СЕ (НЕ)МЕЊА

Нова књига Милке Кајганић, Глас из туђине, преноси бремениту борбу за живот коме су постављени велики циљеви, а могућности такве да се све може постићи, али уз огроман рад, труд, одрицање. Високо плаћање цене за сваки успех и стварање животног комодитета. Кроз 35 прича у овој књизи упознаћемо многе стварне ликове и њихове породице, радна окружења, разлоге и поводе одласка, стање свести, одлучност, доказивање и јаку вољу и веру да се постигне успех, да се не осрамоти, да се сачува част и понос и буде бољи свако од свакога. Све су то врлине „гастарбајтера“ Милкиних јунака у овим причама, саткане њиховом душом и животном енергијом којом су остваривали своје снове.
Шта их је мотивисало да оду? За све њих може се рећи да је разлог исти. Сиромаштво и жеља да се створе бољи животни услови негде тамо где се лакше долази до посла и бољих зарада. Кајганићка често наводи социјалне проблеме и своје ликове суочава са реалношћу како у старом крају тако и са новом средином у коју дођу. Она покушава суровом искреношћу да прикаже њихове животе у истинском светлу, оправдавајући њихове потребе једнако важним као и осталих грађана. На ниједан начин не оспорава њихову улогу у стварању друштва, већ напротив истаче њихове активности како на послу тако и у социјалним приликама и суочавањима за разним животним изазовима. Мотивација са којом су долазили да зараде хлеб са девет кора није их скоро никад напуштала. Може се приметити како се интегришу у нову средину што је један од основних елемената за стварање веће сигурности, разумевања, освајања што већег парчета слободе и едукација којом постижу боље резултате и напредују на радним позицијама.
Ауторка посебно истиче емоционалне аспекте, како се изборити са незаобилазном носталгијом, усамљеношћу и тугом због одвојености од породице. Тим првим генерацијама гастарбајтера није било ни мало лако. Описујући њихово емотивно стање ауторка говори о сталном грчу који их чини подложним и несигурним у свим ситуацијама са којима би се сусретали. Тек у заједничким тренуцима проналазило би се начина да се кроз причу расветле непознанице којих је било много и оне су честа тема управног говора, али и разлог да се више сазна и научи.
Контакт са породицама посебно је осетљива тема због честог неразумевања са најближима, али и жеља да се ти односи ипак не ремете јер их ауторка истиче као светињу.
Културне разлике се морају навести да би се добило што више на динамици приповедака, тако да се разлике у језику, обичајима и начину живота доводе у контекст са културним шоком који су гастарбајтери ипак вешто превазилазили, тако да се сусрећемо и са духовитим сценама које причама дају посебну ноту.
Све је почињало од посла, рад је ипак главна тема, посебно радни услови као честа тема разговора. Покушаји избегавања и кршење радне дисциплине гледало се као да свако од њих самог себе кажњава, јер јасно се види да ако нема доброг рада, добре зараде нема ни комфора којем се тежи и то посебно тамо у завичају, а не толико у месту где се радило и живело.
Осећај финансијске стабилности исто је изражен као највиши степен сигурности и угледа у друштву, посебно међу земљацима. Какав је био однос према новцу и породици такав је био карактер појединца, што даје најјаснију слику у креирању друштвеног положаја и развоја интелектуалне својине како би се што боље и лакше интегрисали у нови животни простор. Стицање знања, нових вештина и искуства одлика је најпрогресивнијих који потом развијају друштвени живот заједнице, проширујући пријатељства, градећи однос са удружењима и матичним институцијама и стално присуство у цркви највернијем месту окупљања и зближавања у добром духу и добрим, хуманим намерама да се помогне тамо где је неопходно.
За све приче може се рећи да су врло инспиративне, јер одишу искреношћу и највећим делом говоре о успесима и остварењу циљева и изнад очекиваног. Мора се скренути пажња и на врло тешке ситуације када су једни другима били најпотребнији, из завичаја често би стигао глас да нешто није добро, било је и страдања на радним местима, у саобраћају, међуљудским односима, али оптимизам би увек доводио до позитивних промена које ауторка посебно истиче.
Рефлексијом Кајганићка чини осврте на све ситуације које је приказала у својим причама, огромно искуство гастарбајтерско које је обликовало животе многих, као и њихових породица.
Важно је истакнути да ова књига има монографски карактер јер се ради о стварним људима и догађајима у времену њиховог постојања и дешавања, а може да послужи и као подршка за све оне који се данас одлуче за проналажење бољег живота у туђини
Милка Кајганић је својим искуством успела да се приближи истини свих актера у њеним причама и најверније пренела њихова осећања, емоције, врлине и мане, карактер, темперамент и истрајност као потврду да нема предаје у било којој ситуацији. Хвала јој за ово дело које чини богату ризницу о етничком карактеру нашег народа у расејању.

Илија Шаула – главни и одговорни уредник Књижевног ЕСНАФа